Жене су у Србији одувек биле носиоци развоја и просперитета. Зато је и настала народна изрека "Жена је стуб куће и породице." Оне су одувек биле уз своје очеве, браћу, мужеве, у добру и злу, у рату и слободи! Сетимо се једне див јунакиње и забрањене хероине Топличког устанка! Рођена је 1896. године у селу Јунча До, подно Дурмитора, као најмлађе од петоро деце у породици свештеника Перка Шаулића. Описивали су је као крупну девојку црне косе, продорног погледа, бритког језика и изузетне лепоте. Због сукоба са краљем Николом њен отац био је принуђен да са породицом напусти Црну Гору и пређе у Србију, у Медвеђу.   Бугари су 17. фебруара 1917. године убили њену мајку Стану, а четири дана касније букнуо је Топлички устанак. Међу Србима, који су се подигли против бугарског зулума, били су и свештеник Перко са ћерком Јеленом. Придружују се устаничким четама Косте Војиновића на Радан планини. Вешта с пушком, а још више с бомбом, Јелена је била страх и трепет за непријатеља широм Радан

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира на капији затворенoj светогорског манастира?   „Већ је прошло тамно вече, и нема се поноћ хвата, седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.   Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, клонуло је моје тело, уморне су моје ноге - ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, да посветим живот роду, отаџбини и слободи. Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру, и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.   Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.   Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.   А на прагу храма светог, где се Божје име слави, са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.   Високо му бледо чело, помршене густе власи, али чело узвишено божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, а кроз сузе п

Након добијања аутокефалности Српске цркве 1219. године, тадашњи Први Српски архиепископ Сава успоставио пет епископија Српске православне цркве међу којима је била ТОПЛИЧКА ЕПИСКОПИЈА. За седиште топличког епископа  одабрао је манастир светог Николе, који је саградио његов отац Немања, у периоду између 1159. и 1166. године. Манастир Светог Николе у Куршумлији Управо ту, у манастиру светог Николе у данашњој Куршумлији, Први српски архиепископ Сава одлучио је да 1219. године крсти ПРВОГ верника аутокефалне Српске православне цркве.    Успостављањем Српске патријаршије 1346. године, због изузетног значаја за српску духовност  и државност Топлички епископи су добили почасни назив МИТРОПОЛИТА, све до 1690. године, када Топлички епископ одлази са великом сеобом Срба, са патријархом Арсенијем IV преко Саве и Дунава. Топличка епископија престала је да постоји почетком 18. века, када је ушла у састав Нишке епархије, за време митрополита нишког Јоаникија (1715-1735). Од тада су нишки митрополит

Када је српска Влада донела одлуку да се крене у ослобађање српског народа од турске власти и да се држава територијално прошири према Југу, на челу Ибарске дивизије (крушевачке бригаде I и II класе чачанске бригаде), нашао се Стеван Бинички. Стеван Бинички, википедија       Стеван Бинички рођен је у Мушалуку, у близини Госпића, 20. децембар 1840. године . Школовао се за инжењеријског граничарског техничара - официра у Италији и Аустрији. У аустријској војсци се истиче 1866. године током битке код Кенигреца, у аустријско-пруском рату.  На позив кнеза Михаила Обреновића, о ставио је службу аустријског официра и  прелази у Србију. Дошавши у Србију ставља се на располагање Српском кнезу и наставља своју брилијантну војничку каријеру. Успешно је учествовао у више поверљивих мисија, које му је поверио сам Кнез. Положивши заклетву за српског поданика, 16. априла 1868. године,  примио је српско држављанство и као инжењеријски поручник ступа у српску војску, где је постављен за командира III

Младић из угледне породице , школован у Бечу, пред којим је била веома успешна трговачка каријера, ни часа није часио када су се огласила црквена звона и сеоска клепетала најављујући   почетак Првог светског рата, одмах се се ставио на располагање својој отаџбини као добровољац. По пријаму у добровољце распоређен је у Јадарски четнички одред, под командом Војина Поповића – славног Војводе Вука. Заједно са Војводом Вуком и Јадарским одредом , млади Коста Војиновић, учествовао је у борбама на Дрини, у Мачви и у одбрани Београда. За испољену храброст од С рпске в рховне команде добио је чин резервног потпоручника. Слом срспке војске и поробљавање земље затиче младог Војиновића у Косовској Митровици, где је видао рањену ногу из борбе на Власини. Када се опоравио, захваљујући добром знању немачког језика и радећи као шпедитер за песак, Коста убрзо почиње за обиласком виђених људи и формирањем покрета отпора. Због његовог јавног деловања окупационе власти су покушале да га ухапсе али ј

Ређајући победе на бојном пољу пуних 6 година и ширећи слободарски дух од Косова, преко Брегалнице, Сливнице, Цера, Колубаре, Солуна, Куманова, Кајмакчалана, Ниша, Панчева, Зрењанина, припадници  Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, ГВОЗДЕНОГ ПУКА, су  20. новембра 1918. године, ослободили Кикинду.   Показујући своју оданост, храброст, поштење, пожртвовање... доком ослободилачких ратова, Српска Врховна команда донела је одлуку да се јунацима из Топлице повери чување најважнијих државних институција.   По специјалном наређењу Српске врховне команде и Краља Петра И Карађорђевића, Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ се у децембру 1918. године премешта у Београд, Београд постаје стални гарнизон Гвозденог пука од 20. децембра 1918. године. Гвоздени јунаци из Топлице добијају важан задатак, да као гардијска јединица обезбеђује Двор, Народну скупштину и министарства.   Топличани као гардијска јединица остају у Београду све до 5. маја 1920. године, када је формирана гарда, а војници Гвозден